Када ми је мој муж, пре неколико година предложио да започнемо рад са клинцима, била сам безмало скептична. Зашто? Нисам имала апсолутно никакво искуство на том пољу. Мој главни црв сумње извиривао је из питања – Да ли сам ја способна да на прави начин пренесем некоме знање?

По завршетку академских студија, имала сам понуду од професора да останем на Aкадемији, али ту су ствари кренуле у другом смеру. До тада, нисам размишљала о педагошком раду. Имала сам потребу да, рецимо за двадесетак година, започнем са озбиљнијом поделом стеченог знања. Увек сам била кивна на педагоге који су по том питању сујетно шкртарили. Дељење у ма ком облику је изузетно хумано и пре свега природно. Оно ме испуњава, до даске.

Ипак сам у кадру

Време је низало дане, а мој рацио питања и потпитања. Онда, у једном тренутку одлучим да се ипак упустим у креативни рад са децом. Покренули смо Кадар 24. Мој муж и ја. 🙂 Сложила сам се сама са собом да морам да уђем у нешто, да бих могла да проценим колико могу да дам. Логично. Вртешка је кренула, али онај проклети црвић и даље се копрцао.

Са првом генерацијом радили смо експериментално, да бисмо увидели има ли наша идеја уопште смисла. Богу хвала, схватили смо да има и да је драмско образовање веома потребно данашњој деци. Одлично реагују.

Сваки просветар ће се сложити са чињеницом да деца вишеструко враћају оно што им од срца даш. И ја сам се лично у то уверила. Та енергија коју они из својих радосних бића рефлектују ка теби, непроцењива је.

kadar24_blog_decije_srce2
Початак Студија Кадар 24 – ОШ Нада Пурић, 2012. год.

Када плодови рада из аморфног прелазе у жељени облик; када све коцкице одједном дођу на своје место – тада схватиш да вреди. Када препознаш позитивне ефекте у тиму, када деца почну да се отварају једни према другима и кад нема никакве  дискриминације; када и они размаженији подлегну групи и потисну своју индивидуалност зарад заједништва –  схватиш да вреди. Када им машта пукне и распши се у хиљаду дивних стваралачких момената, ослобођених сваке стеге и стида; када осмеси говоре све; када се након дужег времена  сретну и присно поздраве – вреди. То је огромна  сатисфакција.

Радост

Са другом генерацијом прошли смо знатно дужи и тежи пут. Самим тим и задовољство је веће.  На догађају Вече у кадру, поново ми је након дужег времена телом прострујало то осећање. Видевши их сабране на једном месту, после неколико месеци, па чак и година, била сам страшно поносна на њих. Неки од њих завршавају и средње школе, гимназије. Временска баријера није им у срцу створила зид. Напротив. Топлина и енергичност сусрета зауставила је сваку негативну вибрацију.

Снага дечијег хабитуса, па још и умноженог, руши све пред собом. То није никаква флоскула. Заиста је тако. Само каменом срцу може изостати позитивна реакција.

Наравно, све ово не значи да сам ја свог црвића скратила за главу. Нека њега, добар је да те врати на темеље, ако кад претераш с висином. Сваки дан је искуство, сваки покушај злата вредан. А награда никад не изостаје.

Јована Л. Мирковић

Јована Летић Мирковић је дипломирана глумица. Уметнички је директор ПАРАДОКС групе. Са Немањом има сина Михаила.