Септембар и још понешто

Сваки почетак носи нека нова узбуђења, ишчекивања, буди оне чудесне лептириће у стомаку, који се јаве са сваком променом у животу. Голицају, отварају дух ка освајању нетакнутих поља, радују, плаше нас неизвесношћу и терају на акцију. Да смело закорачимо на неистражене територије сопствених могућности, откривајући нова интересовања и сазнања.

А септембар је свакако важан месец када су почеци у питању. Синоним је за нову школску годину, као и долазак чаробне јесени. Замислите, прва недеља је већ прошла!

Школа као радост

Ђаци прваци завређују посебну пажњу, јер започињу једну од најважнијих фаза одрастања. Полазак у школу представља велики искорак у животу сваког малог човека. Нове радне обавезе, свакодневно учење, адаптација на учитеље, нове другаре, једном речју – велика промена. Обично првачићи носе највећу дозу радости, када стигне „њихов“ 1. септембар.

Ове године он се наместио баш у петак. За старије ђаке то је сигурно био пун погодак, јер је викенд оно што се увек ишчекује. Док сам похађала школе имала сам тај исти осећај – коначно, предах! Али увек сам се питала, зашто се деца у Србији не би много више радовала школи? Као што је то случај у великом броју земаља. Када ћемо нешто променити и схватити колико је важно да она не представља терет за дете?!

Сви знамо да је то тако, али је мало оних који раде све да деци обогате и учине занимљивим један школски дан. Разлога за то је много, на свим странама. Систем је, свакако неефикасан. Проблем је што ће године и деценије проћи у погрешним моделима. А генерације долазе и одлазе. Учитељи и професори их дочекују и испраћају – само они знају како.

Септембар је био и мој почетак

Ми смо нашу учитељицу Виду обожавали. Била је строга, али правична. Ред се увек знао, али без икакве пресије. Неке ствари којима нас је научила и дан данас памтим. Не толико из градива, колико оних суштинских, животних. Усадила нам је осећај за тим, а касније је то наставила и наша разредна, Милка. Обе су срчане и позитивне жене.

Неговале су у нама искреност и поштење, паметно нас навикавајући на фер борбу, за себе и своје другаре. Због тога их изузетно ценим. Ја сам зато увек била међу оним „шаптачима“ који су, уз много среће, бивали понекад кажњавани.

Никада се због тога нисам покајала. Опет бих урадила исто. И данас бих то саветовала деци – ако си у бољој позицији, помози! Пре ће вршњак вршњака натерати да се потруди око нечега што му слабије иде, када професор не може да допре до њега.

Данашње прилике су другачије. Не кажем, и код нас је било оних шкртих штребера, али мислим да су то радили више из страха. Данас је то инвидуалистичка борба за „позицију“, јер нам друштво постаје такво. Деца нам се утркују да буду што допадљивија. То јесте донекле нормално у том добу, али не на такав начин.

Не тако да имаш потребу да на све могуће начине потиснеш конкуренцију. Не би требало да оцене буду толико важне. Због једне четворке, или тројке многа деца доживе стрес. Нека друга пак, “посвађана“ са школом, не замисле се ни на трен. Деци би требало усадити љубав према учењу, животу уопште. То није нимало лак посао.

Они су преоптерећени којекаквим нормама, као и наставно особље. Част свим оним изузецима који су се ухватили у коштац са системом и који су права благодат за своје ученике. Има их много, сигурно, али се о њима мало говори. Зато су њихова дела трајно уткана у личности са којима су провели добар део живота у учионици. Та љубав, често непреточена у речи, заувек тиња у срцу.

И после љубави – љубав

Зато, никада не заборавите своје учитеље и професоре, који су вам се давали безрезервно. Оне који нису штедели своје време да вам помогну, на било који начин. Њихова мисија је света, а њихов залог је огроман. Времена су чудна, али љубав се увек зове истим именом.

Волите у школи оно што је чисто. Ви то, децо најбоље осећате. Вас је немогуће преварити смицалицама одраслог света. Чувајте и гајите то маштовито, чупаво, несташно дете у себи. Једино њега себично чувајте у срцу! Будите гладни и жедни знања, јер то вам никада нико не може одузети! Нису вечна ова времена која често не цене знање и посвећеност. Нађите свој свет, оно у чему сте добри и што вас испуњава. Откријте непознато, оно што вас истински занима, и не устручавајте се да питате.

Од вас зависи ваша будућност. Не дозволите ником да вам размаже боје вашег платна, ако ви то не желите. Слушајте и разумевајте. Цео свет је ваш. Не плашите се осуде околине и неких тричавих изругивања појединаца. Покажите им своју снагу, срцем и умећем.

Нека вам је узбудљива нова школска година! Удахните дубоко и доживите то као још једну етапу коју треба прећи. Сакупите што више поена, тако што ћете много нових знања усвојити и употребити. Играјте (се)!

Тако ћете победити. Тако ћете трајати. Вреди покушати, верујте.