Бумеранг родитељског понашања

Онако како се ви понашате према детету – дете ће се убрзо понашати према вама. Изађите из зачараног круга. Будите добар модел за копирање.

Већина родитеља воли да се хвали како у својој породици негује односе поверења и равноправности између деце и родитеља. Па ипак, свима су познате ситуације када дете пита: Зашто ја не могу, а ти можеш…. (да пушим, гледам дуже ТВ, лажем…), а родитељ одговора: Друго сам ја.

Шта то у ствари значи? Како је детету забрањено оно што смо сами себи дозволили? Колико допуштамо слободе себи а колико њима? О каквој равноправности ми говоримо? Да ли наша деца заслужују такво наше понашање и такве одговоре? Како ће пример који им дајемо утицати на њих? Може ли нам се наше сопствено лоше понашање вратити као бумеранг?

И родитељи лажу

Ми, као одрасле особе слажемо много пута у току дана, а да тога најчешће уопште нисмо свесни. Сваки пут када вас неко упита: »како сте?«, а ви одговорите: »добро«. Врло вероватно тако одговарате не зато што се заиста осећате добро, већ зато што немате довољно блискости за дубљу комуникацију. Немате времена, или мислите, да се заправо, никога не тиче ваше расположење. Међутим, ма колико пута ми слагали у току дана, обично не толеришемо ни најмању лаж свог детета. У жељи да будемо потпуно упућени у његов живот, да имамо контролу над њим, заборављамо не само да дете има право на своју приватност и одлуку да нам нешто не каже, већ да је и за њега самог добро да уме понекад и да слаже.

Уосталом, размислите само шта би се догодило када би неко, на пример, ваше дете у сваком тренутку и свима говорило само истину (на пример:«Шта то гледаш?« пита учитељица, а оно одговара: »Гледам како си ружна!«). Коначно, не заборавите да сваки пут када се наљутите на дете јер вас је нешто слагало – оно је то научило управо од вас. Подразумева се да га томе нисте учили свесно и намерно, али управо из бројних ситуација када је дете гледало вас на делу, или лагало уместо вас, оно је примило поруку да је лагање у вашој кући дозвољено, јер га и ви користите, и да се из тога могу извући некакве користи. (на пример: »Ако ме зове…. реци да нисам ту«, кажете детету док звони телефон на који ви не желите да се јавите).

Свађе и викање

Многи родитељи почињу да вичу када не успевају да смире своју децу. То, у почетку, делује. Уместо батина, кажњавања, много пута понављања мирним гласом исте реченице – родитељи су открили да је, ако повисе глас, њихово дете одједном спремније на сарадњу и брже послуша оно што се од њега тражи. Деца не постану послушнија јер су изненада схватила колико сте ви у праву, већ зато што се уплаше. Проблем настаје што после извесног времена ваша вика више нема исти ефекат. Тачније, ефекат је све мањи, па сте ви присиљени да пронађете нови, други начин да допрете до детета. И не само то, деца која живе у породици у којој се пуно виче, убрзо почињу и сама да вичу.

Повишен тон и вика постају једини начин комуникације. Ову навику ћете тешко искоренити код свог детета, ако је сами имате. Уложите стрпљење и уместо вике покушајте лепим. Уколико потпуно утишате глас, ма шта говорили, али сасвим тихо, дете ће несвесно учинити исто. Престаће да виче јер ће морати да се концентрише да би вас чуло шта му говорите. Или, поставите себи различите »шта би било кад би било« ситуације.

Замислите да дође неки пријатељ у ваш стан и стави ноге на сто. Шта би му ви рекли? Вероватно нешто као: »Извини, да ли би склонио ноге са стола? Стално идем и чистим, више ми је доста….« Али, када исту ствар учини ваше дете-уместо тог љубазног тона већина родитеља се одлучује за моменталну вику. Размислите, да ли заиста ваше дете заслужује мање љубазности него ваши пријатељи?

Добар модел

Онако како се ви понашате према детету – дете ће се убрзо понашати према вама. Изађите из зачараног круга. Мислите о себи као родитељу. Будите добар модел за копирање. Што су деца млађа, то је узор који имају у вама већи. Ви сте њихов апсолутни центар света. Све до поласка у школу мислиће да сте ви најпаметнији, најбољи, најсавршенији. Имаће потпуно поверење у исправност свега што учините или кажете. Када крену у вртић или школу, друштво васпитачице/учитељице и наравно, друштво вршњака постаје све значајније.

Временом ваш утицај ће опадати а њихов расти, што је потпуно нормално, природно и здраво у одрастању сваког детета. Међутим, колико ће бити јак утицај других људи у животу вашег детета, зависи такође од вас. Ви сте ти који одређујете основу дететовог понашања. Такође, не заборавите да деца много боље уче из вашег понашања него из ваших речи. Уколико говорите једно, а понаште се на други начин, дете ће непогрешиво знати чему треба дати предност и копираће ваше понашање а не ваше речи.

Можда сада нисте свесни колики је ваш утицај на дете, али потпуно је извесно да ће вам се управо тај утицај вратити. Све док користите реченице: “Друго сам ја “(у преводу: “мени се може, а теби не дозвољавам”, ризикујете да се једног дана појави ваше дете, са истим понашањем као што је ваше а на ваше питање: “Како можеш?” одговори вам, баш како је научило: “Друго сам ја”. Избегните овај бумеранг тако што ћете већ сада почети да мислите о примеру који дајете својој деци, и о њиховој потреби да копирају оне који су им најближи, тј. управо вас.