Када се споје најмлађа од свих уметности са најмлађим нараштајем, неко чудо мора да се деси. Седма уметност, звана филм је рођена 28. децембра 1895. године у Паризу. Тада су чувена браћа Лимијер приказала Улазак воза у железничку станицу. Француска публика се тада разбежала по биоскопској сали, мислећи да ће воз ударити право у њих. Ипак је било тешко да у први мах раздвоје фикцију са платна од стварног окружења.

Сва је срећа, гледаоци нашег првог играног филма m_123 се нису разлетели по сали. Издржали су до краја. Неки од њих су гледали своју децу, неки своје ближње. То се не догађа често, када су деца и млади у питању. Зато и јесте чаробно.

Нама друга половина шареног октобра није могла почети лепше. Идеја и жеља која се неколико година крчкала у Кадар 24 кухињици, више није међу јавом и међ‘ сном. Постала је стварност. И то она која вас подстиче да монтирате свој пут још маштовитије, енергичније и сигурније. Имамо наш филм! То није мала ствар. Уз све пратеће околности које су нам се наметале, успели смо да доведемо причу једне генерације до биоскопског мрака.

Свечано је и без црвеног тепиха

Претпремијерна и премијерна пројекција у ”Биоскопу 85” су пробудиле много разноврсних емоција и реакција. Био је то један потпуно необичан понедељак. Чини се да је мало ко очекивао овако нешто. Озбиљну, слојевиту причу испричану језиком данашње омладине. Искрено и с љубављу су Кадровци одбранили своје ликове. Удахнули им живот и пресликали те карактере кроз објектив. Сада можемо да их оживимо кадгод то пожелимо, једним кликом.

Ретка су деца која имају ту привилегију. Зато смо ми на нашу поносни. Лавовски су издржали све изазове које доноси свако снимање филма. Пре свега, огромно стрпљење.

То смо скромно наградили захвалницама које ће их кроз дуги низ година вратити у ове неизбрисиве тренутке. Да их подсете на своје прво појављивање на великом платну. На исти начин смо се захвалили и људима који су несебично помогли у реализацији филма. Њихова помоћ има посебну улогу у овој причи, рекла бих темељну.

Након пројекције и свечане доделе захвалница, узбуђење смо преселили у некадашњи Клубић, тик испред сале. Наши другари музичари су се побринули да филмском музиком обоје ово несвакидашње вече у граду Ваљеву.

Опуштено дружење, кружење импресија, критика, речи подршке и захвалности су нам свима много пријали. Са Кадровцима нам тек предстоји детаљно претресање чудесног понедељка. Верујемo да ће пасти свакаве мисли и утисци.

Кад доживиш сан…

Адреналин није сплашњавао ни неколико сати после премијере. Питање је колико смо уопште и свесни шта смо урадили. Све време смо чекали тај тренутак сусрета са гледаоцима. Да осетимо, кришом се осврнемо и упијемо њихове реакције и емоције. Срећа, неверица, трема, понос, љубав – све се то ускомешало у ваздуху који смо дисали.

Клинци онако лепи, млади и пресрећни. Иза њих платно, а испред људи којима су они цео космос. Како да се човек избори са кнедлама у грлу пред таквим призором!

То вече нам је стигла порука једне Мајке:

„Када помогнете дечаку да оствари свој сан, ми родитељи можемо да вам будемо бескрајно захвални.“

На филму и около њега се играли:

Матеја Мутаповић, Лука Плавшић, Јана Голубовић, Катарина Радмиловић, Кристина Јовановић, Душица Јаковљевић, Никола Радосављевић, Ива Лазаревић, Анастасија Лојпур, Миљана Теовановић, Магдалена Лазић, Немања Јанковић, Елена Радосављевић, Филип Марковић, Хелена Стојнић, Милош Степановић, Андреја Пујић, Јаков Веселиновић, Лена Шашо, Ивона Продановић, Вељко Илић, Јасна Матић, Давид Борота, Ана Савковић, Горан Бојичић, Милош Радовић, Јована Летић Мирковић и Немања Мирковић

 

Шта ти мислиш о овоме?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *