Show must go on!

Ако нешто довољно јако желиш, цела се Васељна уроти да ти помогне да то и оствариш. То је рекао Пауло Коељо. Чинило ми се тог 16. јуна да ће се небо сручити на моју главу. Упустили смо се у нешто захтевно, без претеране припреме, са много љубави и жара за игром. Знала сам само да невероватно желим да успемо и нађемо прави пут до публике. Да свако наше дете осети ту јединствену размену енергије, да сруше четврти зид и остану своји. Да смело кажу, осете и заволе ту чаролију сцене.

 “Свака смела идеја на почетку делује као лудост.” (Јохан Гете)

Јавни час има неку своју, чврсту, установљену форму. Подразумева презентацију најинтересантнијих и најрепрезентативнијих вежби, насталих током процеса рада. Ми смо у последњем тренутку ипак одустали од тога. Због свежине и потребе да експериментишемо зарад живости и истинитости. Одлучили смо да поставимо темеље будуће представе и опипамо пулс публике. Црпећи материјал из успешних вежби које смо прошли, миц по миц дошли смо до заокружене целине. Циљано смо поставили актуелне теме и проблеме који нас се итекако тичу. Кадровцима се допала идеја и веровали смо да могу то да изнесу.

Ближио се почетак. Трема, неизвесност, помешане емоције, смех, необузданост, последња преслишавања и провере. Та лавина узбурканих осећаја, пред почетак нечег важног увек направи хаос у људском бићу. И оно што знаш, чини ти се да не знаш. Хтео би на крај света и срце да оставиш на терену. Ти слатки немири због нечег што створиш, најбољи су покретач духа.

Публика је лагано навирала у Хол. Места за седење више није било. Завеса је пала! Штраусове ноте извукле су нестрпљиве Кадровце на сцену. Атмосфера телевизијског студија обгрлила је публику и од тог тренутка, она је постала део Шоу програма. Аплаузи, смех и зачуђеност. Смењивали су се са моментима нејасноће, јер је чујност била слаба карика. ТВ емисије, сјајне рекламе и друге занимљиве сцене распалиле су простор и завладале њиме. Активно, динамично, маштовито, оштро, комично, озбиљно, па и одрасло су живела наша деца на сцени. Трема је понеког тресла све време, што уме да се деси. Следећи излет биће пуно другачији и храбрији.

Следи наша представа…

Сасвим је сигурно да људи који су дошли, нису очекивали баш овако нешто. Пародија на тему бесмислених, грозних ријалитија, ТВ програма, свесности озбиљних проблема данашње деце и омладине, негде су затекла већи део публике. Сва срећа, позитивно. Интензивне реакције, дакле, није фалило. Што и јесте један од циљева.

Неколико деце се фантастично поигравало, као да то раде по ко зна који пут. Узимајући у обзир кратак период припреме оваквог концепта, они су врло добро функционисали на тим даскама. Ватра у коју смо их бацили, није их прогутала. То је огроман успех, за њих, пре свега.

Направили су значајан искорак напред, а да тога нису ни били свесни. Искрено и посвећено су загребали испод површине овог нашег хипнотисаног друштва. На то их нисмо натерали, до тога су сами дошли. То их жуља, а не знају како и где то да кажу.

Једно смо схватили – представа којој смо излили темељ, има смисла и живеће. Дубоко верујем у исправност стаза којим ходимо. Можда је тешко, али ослобађа. Нарочито када са свих страна стиже подршка. Почев од дивних родитеља наше деце, пријатеља и сарадника. Али и старих Кадроваца, за које смо посебно везани. Неколицина њих нам је лепо уздрмала кавез и натерала сузе, кнедле и остало. Невероватне су то ситуације. Таман кад помислиш да умеш савршено да избалансираш емотивни набој, паднеш на практичном тесту. Али, то је наш терен. Такви смо, па шта ћемо! Волимо се, грдимо, грлимо, нервирамо, желимо, страхујемо и боримо се. Да не изгубимо компас у овој џунгли препуној опасних зверки и појава.

Ко разуме, хвала му, ко не разуме – схватиће.

Show must go on!